Историја

СУРЧИН

Административни и трговински центар општине Сурчин, удаљен је од центра Београда 16 км.
На овом простору су откривена налазишта из млађег каменог доба,старијег и млеђег гвозденог доба. На бари Петрац постоји брежуљак окружен водом на коме су нађени предмети од орнаментисане керамике и оруђа од кремена. На неким њивама пронађене су праисторијске статуе винчанске културе. У периоду владавине Келта овај простор је био густо насељен.

Археолошка налазишта сведоче о давној насељености ових простора. Оруђа од камена и орнаметисана керамика и праисторијске статуе виничанске култура сведоче о насељености ових простора у каменом добу. Постоје поуздани подаци да је садашња урбана територија била густо насељена у време Келта. Из римске епохе такође постоје материјални докази као што су жртвеник са натписом, бронзани и сребрни новац.

Први помени о насељу на овом простору су из 1404. године када је краљевском повељом даривано феудалној породици Моровић. После пожаревачког мира 1718. године улази у састав земунског властелинства грофа Шенборна, а од 1745. укључен је у војну границу.

У месту црква постоји још од 1786. године. Данашња православна црква је изграђена у периоду од 1788. до1812. године и посвећена је св. Петки. Иконостас је радио Марко Вујатовић, а сликање и позлату певница Стеван Гавриловић. Сурчин слави Малу госпојину 21. септембра. Поред православне Сурчин има и римокатоличку цркву.

У Сурчину је 1786. године постојала стара трошна школа, али први подаци о броју ђака датирају из 1802. године када је наставу похађало 20 ђака. Школска зграда је подигнута 1817. године, а школа је са краћим прекидина радила током целог XIX века. Крајем XIX и почетком XX века број ученика се знатно повећао. У школској 1904/05. години било је 205 ученика, али и проблема са школским прстором.

Уочи Првог светског рата има три школе: српску, немачку и хрватску. Школа убрзо прераста у осмогодишњу школу. Одлуком СО Земун 1967. године ОШ “Вук Караџић” је због великог броја ученика подељена. Школа под истим именом се преселила у нову зграду, а нова школа “22. октобар” је остала у старој згради.

Активно становништво, поред доминирајуће земљорадње којом се баве индивидуална пољопривредна домаћинства, махом је запослено у индустријским и другим делатностима Беогарда: Аеродром „Никол Тесла“, ПК „Београд“, Млинско пекарској индустрији Сурчин, “Центропром“, као и бројним пољопривредним, занатским и трговинским фирмама.
Становника има око 20,000.

 

ДОБАНОВЦИ

Село Добановци је лоцирано дуж ауто пута Бепград-Загреб и удаљено је 6 км западно од Сурчина и 16 км од Београда. У близини села је Аеродром „Никола Тесла“.

Бројни налази из римског доба казују да је овде било насеље. На простору данашње циглане ископане су римске опеке, новац, а пронађена је једна пећ за печење опеке и керамике. Добановци се први пут помињу 1404. године у једном мађарском средњовековном документу, иако је вероватно да су постојали и раније. Најстарији конкретни подаци из 16. века, записани због пореза: два турска пописа, један из 1546. године, а други из 1566/67. године. У првом попису наведено 50 домаћинства која су плаћала по 408 акчи пореских дужбина, без пашарина, а у другом 43 домаћинства која су плаћала готово двоструки износ пореза. Из наведених пописа може се видети да су становници Добановаца били Срби.

Нема тачног записа када је подигнута црква у Добановцима, али се у попису из 1546. године помиње и сеоски поп. Црква посвећена Светом Николи, (сеоска слава) саграђена је 1732. године. Данашња црква Светог Николаја је подигнута 1803. године под заштитом је државе. Иконостас је изграђен 1842. године и дело је Петра Чортановића.

Школа у Добановцима почиње са радом у другој половини XVIII века. Школска зграда подигнута је 1890. године, а 1908. се отвара и учитељско место за учитеља Словака.
У првој половини XIX века у Добановце се досељавају Словаци претежно из Бачке. Они су припали парохији у Бољевцима, а евангелистичка црква је подигнута нешто касније.

Становништво је опредељено за рад у пољопривреди, али у нивије време почињу да ничу индустријски објекти, нарочито у близини ауто пута и Аеродрома. Становника има око 9000.

 

ЈАКОВО

Од Сурчина удаљен 6 км, а од центра Београда 22 км. Старо сремско село,чије археолошке ископине говоре да је овде био развијен живот још у најстарија времена. Поред Саве су пронађени темељи преко 100 кућа из гвозденог доба, као и моноги остаци оруђа, оружја и другог материјала.

Материјални докази потврђују да су ови простори били насељени још у камено и гвоздено доба. Касније су овде живели Илири и Келти. Најзначајнији је проналазак Германске некрополе, где су пронађени добро очувани пехари, накит од ћилибара, предмети од керамике.
По предању, назив се везује за име строчара Јакова, који је живео на брдашцету у колиби од трске. Тада није било заштитног насипа, па је Сава плавила простор. Током лета, кад би се вода повукла, до Јакова би долазили чобани из околних села и говорили “идемо до Јакова”.
Јаково се у списима помиње од почетка 15. вијека (1404. год. у једном мађарском спису). Постанак насеља везује се за манастир Фенек, удаљен два километра југозападно од Јакова, а најранији писани помен о манастиру датира из 1563. године. Јаково се као насеље помиње и у турско доба.

После повлачења Турака 1718. године улази у састав земунског властелинства, а након склапања мира са Турском Јаково је прикључено Војној граници.
Крај 18. вијека обележио је и почетак рада школе. Православни храм, посвећен Вазнесењу Господњем (Спасовдан), подигнут је у периоду од 1804. до 1810. године, док је сеоска слава Св. Петка.

У близини села налази се једини манастир у јужном Срему-манастир Фенек из XВ века посвећен Преподобној Матери Параскеви. Црква у центру Јакова је посвећена Вознесењу Господњем.
Већина становништва се бави обрадом земље како на својим поседима, тако и у великим пољопривредним комбинатима. У новије време је порастао број житеља Јакова ,који су својимпослом везани за град или су преорјентисани на друге привредне гране, као што су трговина, угоститељство, туризам и др… Број становника Јакова се креће око 7000.

 

БОЉЕВЦИ

Старо древно село Бољевци су од Сурчина удаљени 13 км, од Београда 29 км, смештено уз леву обалу реке Саве и ту постоји од прадавних времена због доброг положаја. Камени шиљак нађен на Водоплавици сведочи да се овде човек заустављао и ловиовећ у преласку из старијег у млађе камено доба, пре око 9000 година. Најстарије станиште је на Збегу, припада Старчевачкој култури, пре око 6500 година. Млађа култура, Винчанска, пре око 5500 година, откривена је у данашњем селу, на брегу изнад старог Вока. Бронзано доба, пре око 4500 година, у атару данашњих Бољеваца оставило је трага на два велика локалитета на Пејином брду и у самом селу – од Великог до Малог раскршћа па према Сави.

Бољевци се убрајају у насеља са дугом историјом насељености (од неолита до данас). На овим просторима је ловио човек још на преласку из старијег у млађе камено доба, али се сматра се да су припадници винчанске културе најстарији житељи овог насеља. У атару села су пронађени предмети из бронзаног и гвозденог доба, али доласкомКелта и мешањем са староседеоцима, образује се плема Скордисци. Римска осајања овим просторима доносе нове облике културе, а са пропашћу царства овде се смењују византијска, бугарска и угарска власт. У средњем веку овде је био значајан прелаз преко Саве до ког се стизало са Цариградског и са Сребреничког друма. Заједно са Београдом 1521. године село је потпало под турску власт.

Под данашњим именом насеље се помиње 1702. године, а први писани документ датира из 1716. године. Православни храм је посвећен Св. Петки и изграђена је у периоду од 1797. до 1800. године. Сеоска слава је Велика Госпојина (28.8.).

У првој половини 19. вијека овај простор, поред Срба, насељавају и Словаци. Као привремено решење 1900. године је подигнут молитвени дом, са дрвеном звоницом по страни. Године 1908. евангелистичка црквена општина се осамостаљује, а крајем 19. вијека је на изграђена и црква.
Први записи о школи у месту се јављају крајем 18. вијека, а данас школа носи име “Бранко Радичевић”, јер је деда великог песника живео у Бољевцима.

У Бољевцима, на левој обали реке Саве, на 35 км узводно од Београда, смештено је прво наутичко село у Србији- Наутичко село „Бисер“- комплекс од 16 модерних кућица на води које стоје у низу и изгледају као накит обале-савски бисери.

Преовладава пољопривреда, са значајним уделом риболова, захваљујући рибњаку „Живача“. Предео је погодан за развој туризма, јер поседује прелепе површине са водом и шумом. Насеље Бољевци броје око 4000 становника, где један део чине и Словаци. Постој православна црква Св.Петке и словачка црква.

 

БЕЧМЕН

Насеље Бечмен се налази југозападно од Сурчина, удаљено 4 км,а од Београда 22 км. Основано је још у најстарије доба, о чему сведоче налази из праисторијског доба. Први помени о насељу датирају из 1320. и 1403. када је Бечмен краљевском даровницом дат племићкој породици Моровић. После пожаревачког мира 1718. године насеље се водило као пустара под називом Богићев збег. Године 1810. године је саграђена црква посвећена Св. Сави која прославља 27. јануар као храмовну славу, а 30. јула Св. Марину (Огњена Марија) као заветни дан.

Преовладава пољопривредна производња, претежно индивидуалних сеоских газдинстава. Бечмен поседује доста шумовитих и водених површина, међу којима шума Гибавац и бечменско језеро богато рибом, прави рај за риболовце. У насељу постоје неколико индустријских објеката које овом месту дају перспективу у привредном развоју. Насеље Бечмен броји око 4000 становника.

 

ПРОГАР

Село Прогар је од Сурчина удаљено 18 км, а од Београда 34 км. Смештено је уз саму обалу Саве, на сво 45 км.узводно од Београда. Својом вегетацијом и очуваном природом представља један од највећих туристичких потенцијала општине Сурчин. Поред реке Саве, значајну улогу има и канал Јарчина, који полази од села Јарак и у дужини од 50 км спаја се код прогара са Савом. На Прогар належе и речно језеро Живача, односно мртваја реке Саве, где канал Вок регулише ниво воде у језеру.

У околини села се налазе велике површине под шумом: шума Бојчин, Црни луг и Јасенска шума чија укупна површина износи 2200 ха. Осим дрвне масе која се користи за потребе индустрије и огрева, шума се користи и за узгој стоке. У последње време на простору шуме Бојчин налазе се туристички и угоститељски објекти, а овде се одржавају и туристичке манифестације „Петровданска фијакеријада“ у месецу јулу и „Коњички маратон“ у месецу септембру.
На овим просторима откривене су гробнице из Римског периода, где је утврђено да се на простору данашњег центра налазила Римска некропола перида касне антике. Почев од 6. века овај простор насељавају Словени који су током векова мењали господаре, као што су Бугари, Византинци, Мађари, Турци, а од 1716. године па наредних 200 година Срем је под управом Аустроугарске.

Београдским миром 1739. године утврђена је аустријско-турска граница. Прогар постаје истурено насеље Војне границе. У циљу заштите граничног појаса аустријске власти откупљују властелинску земљу и исту деле сељацима,који су примили обавезу заштите границе.
Црква у Прогару је изграђена 1799. године и посвећена је Архангелу Гаврилу.

Сваке године у прогару се одржава културно-уметничка манифестација Бојчинско културно лето коју организује Установа културе-Културни центар Сурчин на отвореној летњој сцени у Бојчинској шуми у Прогару. Програм манифестације се састоји од позоришних представа, концерата и других облика сценских наступа, који се изводе сваког викенда током летњих месеци, а бесплатни су за све посетиоце.

Активни део становништва запослен је у индустрији ПК Београд, шумарству, лову и риболову, а још увек значајни допринос у пољопривредној производњи имају индивидуални пољопривредни произвођачи. Село броји око 1500 становника.

 

ПЕТРОВЧИЋ

Мало сремско село које се граничи са подручјем општине Пећинци, удаљеног од Сурчин 10 км и Београда 26 км. Укупна површина атара Петровчић је 1974 ха, од којих су највећим делом обрадиве површине, а мањи делови су под ливадама, пашњацима и шумама.

Материјални докази сведоче о раној насељености ових простора, још у доба неолита. Предмети од камена и животињске кости сведоче да се поред обраде земље, човек бавио и сточарством, а предмети од бронзе упућују на ране почетке употребе метала. На овом простору живели су Илири, Келти и Римљани. На овом простору у средњем веку била су насеља Толинци и Сакуле. Насеље Петровчић настало је расељавањем Сакула и Толинаца. У каснијем периоду, указом Марије Терезије Петровчић је под именом Петровци-Толинци дат Вуку Исковићу за насељавање породица његових војника за чување граница према Турцима.

После сеобе Срба под Арсенијем ИВ Јовановићем део српске миграције населио се у четири села и на 11 пустара. Указом Марије Терезије, Петровчић је додељен Вуку Исаковичу за насељавање породица његових војника. Први пут под данашњим именом помиње се 1756. године као граничарско место.

У месту је још тада постојала трошна православна црква, а нови православни храм подигнут је 1845. године и посвећен је Рождеству Св. Јована. Сеоска слава је Ивандан.

Подаци о постојању школе датирају из периода између два рата. Школска зграда је имала две учионице и око 60 ђака. Одлуком СО Земун 1955. године школа је припојена основној школи “Душан Вукасовић Диоген” у Бечмену. Данас ученици после завршеног четвртог разреда наставу похађају у школи у Бечмену.

У Петровчићу је рођен Душан Вукасовић, предратни учитељ, командант 36. војвођанске дивизије и народни херој, који је погинуо 1945. године на Сремском фронту.
Становништво се претежно бави пољопривредом. Становника има око 1500.